Blog

“I heroj opet gubi”

I

dete reče ocu : Pričaj mi o snovima I uspomenama….

A otac se začudi I pomisli u sebi : Zar je došlo vreme da ja govorim?
Zar nisam ja bio do skora slušalac?
Govoriću ti , o veri,ljubavi,odrastanju, ,a onda I krvi I žaljenju,I sve to životnim šapatom, glasom boje istine, gorčim od jauka smrti, melodijom koja se koleba izmedju očaja I nade,slasti I bola,radosti I sete,glasom živog čoveka svedoka ništavila …
Jer ne možeš izgubiti bol bez žaljenja…
Izneću samo rečima,ono što ti oduvek znaš I nosiš u sebi,ali nisi to jos pronašao…
I jednom ćeš pronaći…
I kada sunce zadje,isčežnu I poslednji zraci iz parka ,kolevke njegovog detinjstva u drugom svetu,ceo grad postane čudno živ I vedar….
Puno je ljudi koji uzivaju u čarima noći nad vedrim nebom…
Ali,za detetom beše prošlo malo leta,s toga njemu zalazak sunca donese I smiraj čitavog dana..
Jedno dete čvrsto drži ruku svoje bake,I odlazi dalje kroz svoj svet bezbrižnosti…
A rano ujutro,još dok se svetlost promaljala,pošli bi u hram …
Šta je bilo u njemu, dete to nije znalo…
Ali veruj,ničega tu nije bilo osim dubokog spokojstva I mira koji obuzima dušu,
I čudesnih reči koje kazuju o tajnama našeg verovanja I spasenja.
“Ovo je tajna koju ćeš uvek nositi duboko u sebi
Vodiće te malo stazom raja,pa onda gustim trnovitim pločnikom..”
“Ali,uvek ćeš znati kuda ideš”
“Jer,kad god pogledaš u nebo,znaćeš da nisi sam”
Na ovom mestu,I dete oseti nešto,što svojim čulima nije moglo dosegnuti,I oseti neku čistinu,
koju zadrža sa sobom zauvek, I sad te osećaje slika kao četkicom,ne bi li drugima približio tajne dubine svoje duše, jer oseti ono da bi za taj plemeniti osećaj trebalo zahvaliti svetu I pojedincima.
A u te delove,niko nije zalazio,nije bilo osećaja koji bi mogao da potisne ovaj mir!
Na kraju liturgije,dete istupi pred razapetog Isusa,celivajući izmučeno telo,a zatim se prekrsti,I I držeći baku za ruku istupi pred hrama…
“Bako,zašto njemu krvare ruke ?”
“On ništa nije skrivio
Samo je stradao zbog nevere”
I ta slika se detetu ureza duboko u srce,I osta tu netaknuta,do kraja godišnjeg doba…
Velelepno je delovalo I spolja ovo zdanje
Slika tog doživljaja,I dalje stoji duboku u ljudima….
Bar u onima čije crno odelo,nije pokriveno snegom, sada već duboko ispod nas….
Kažu da jato ptica ,koji lete visoko I bučno nisu dobar znak…
»Ta ptica će i dalje lepršati ponad izvora dok je žeđ ne iscrpi i usmrti, ili dok je strašna zvijer ne ščepa, rastrga je i proguta.«
I zaista bi tako,tamna senka osta nadvijena nad nevinim gradom,sve dok ga u celosti ne zavi u crninu….
Ali ne postoji gori zvuk od zvona u kasne sate….
I leto nije ni počelo, a odjednom nastupi zima

Toplinu koja je obasipala nevinost dečje duše zamenila je sada senka stradanja,I neverice.
Glas koji je širio sreću I veselje, gde god da se prožimao, sada je zamenila samo tišina,kroz koju se
provlačila tiha molitva..
Molitva koju je tiho duša izgovarala pognute glave,ali gledajući ka nebu…
Ono sto se moglo videti bio je čovek koji je tako silno želeo govoriti…
Želeo,ali reči su mu nedostajale…
Nije imao ni glasa….
I pokušava on I sad progovoriti ali njegove oči pune suza zamenile su reč…
I osta hram velelepan kao pre,ali sada se izmenio utisak koji je odavao…
Sada bejaše popločan delovima duše ,zasvodjen tajnom a ispunjen samo snovima I uspomenama
Tajnom,jer svi se pitaju zašto nestade ono što je tek nastalo,procvetalo I zamirisalo.
I hram osta pun,ali kuća beše prazna….
Kažu da nečiji odlazak na drugi svet sibolise fizička neegzistencija pojedinca u društvu…
Sada I oni što ostaše dole polako počeše nestajati….

I to dete živi I danas srećno….
I ispunjeno….
uspomena koju nosi na srcu ne želi da izgubi svoje mesto …
Samo sada,šeta bez bakine ruke ….
Sada više I nije dete…
Izvlačili smo sve ono što leži u dubini naših dusa,pokušavajući da prekrijemo tugu I bol koje se ne možemo osloboditi…
Tuguju I sada mnogi…
Puno je zaposednutih tugom,ali I dalje nešto smanjuje tu gomilu….
Jer mrtvi ne mogu plakati….
I ista ona krv kojoj ne mogoše naći poreklo,zamuti I I postojeće krajičke svetlosti koji dopiraše do ove pukotine života,I preseče puteve koji povezivaše telo hrama I dusu života…

Sada već čovek, doskora klinac,ne uspe izbaciti iz sebe žal…
sa njim osta samo ono što su mu podarili oni koji mu sebično sakriše svoja tela,kojih više nema…
Sudbina te srete,I bez pitanja I kajanja pregazi,I ode sa sablasnim osmehom…
Nedugo zatim,shvativši dubinu svoga dela,vrati ti se I moli za oproštaj,nesretna…
I osećas se ti utešena I sretna, ali gajeći za života golubicu u kavezu,jednog dana nesvesno je ispustiš,I ona odleprša…
Stade na sada već drugi kavez,tudj…
I nikako da se vrati..I šta ćeš sada činiti….Ko će sada da vrati nadanja….
Videh te u svojim snovima,posmatrah tvoje lice u svojoj samoći!I ti beše lepa kao I pre….
Smrt posegnu hladnom rukom,I pomilova te,ali negde sa neba, osetivši dodir života koji ti podarismo večnim sećanjem,opet odišeš nečim nepoznatim
Smeješ se….