Blog

Heroji su negde u nama

Čovek je odustao.

Sada vozi svoju poslednju trku kroz gustu maglu, u noći ludila, na dan kada tama iznenada razori svetlost života , i time publici nepoznatu priču dovede pred finalno poglavlje.

Do tačke.

Tu je trenutak zaustavio vreme.

Muzika se nežnim prizvukom težine gasi,

Sve je nelogično mirno i spokojno .

To  je osećaj kao da gubite dah , a postajete kasno svesni činjenice da je sledeći kontakt sa vazduhom jedino onaj koji nosi u nepovrat .

Jeste li sanjali nekad o savršenoj tišini ?

To nije ništa spektakularno , samo jedna sasvim obična bajka .

Neobično kratka , sa čudnim krajem :

Bio jednom jedan zvuk .

A onda je nestao.

I ne samo taj ,već svaki !

Ne znam kako se ovo dogodilo .

Govorili su učeni ljudi , kako onaj ko ne ume da kaže nešto smisleno , treba da ćuti .

Izgleda je ceo svet postao zlonameran, dvoličan  i izgubio smisao.

Pokušajte u trenutku da shvatite tišinu ?

Koje ime biste joj dali ?

Haos , pakao , ili raj ? Možda nešto sasvim drugo ?

Ako ne umete to , hajde probajte da je uhvatite , zaustavite :

Kada dopre do naših nejakih grešnih tela , tada ona

postaje sve ono što ostaje .

Postaje život.

Nemoguće je.

Tišina reinkarnira smrt .

A iako živimo put svojih misli, naša imaginacija je krajnje nejaka .

Ja sam shvatio samo jedno: ono što svi vi zovete tišinom

to uopšte nije ono što mislite i što ste mislili da mislite.

I koliko god se trudili da razaznate gde ste, ostajete nemoćni.

Verovatno vas zanima šta se desilo pre svega ovoga .

To nemojte da pitate !

Iskrzane su stranice  tužnog papira, na kojima se nalazi prolog.

Ostaje samo epilog,

ili njegov fragment kojeg ce tren odneti u beskraj.

Čovek odlazi , gubi se .

Nestaje…

Ne pitajte ni kada ni gde, jer niko neće znati da vam odgovori !

Neki neće čak znati ni da vam kažu njegovo ime,

mada su ga vrlo dobro poznavali

Nesreća?

Ona se ne dogadja

Ljudi dozvole prokletoj nesreći da se  dogodi.

“Borite se , budite hrabri ,

Nije vreme za kraj “!

Ovaj je bio neminovan

Noć pre ove , čovek je  u sličnoj tišini razmišljao naglas o smrti.

Boriti se , truditi , vredi li zaista , ili se jednostavno visoko podignutih ruku predati bez borbe ?

“Recimo , da sam ja dobra osoba”

“Možda sam mogao da budem I bolja ”

Uzalud !

Pošast ne pita za to .

Čovek se uputio ka visinama !

I sve to , kada je shvatio da iza malih dnevnih izazova , leže veliki životni paradoksi .

Stvari nedokučive umu, ali one koje srce mora vešto da skrije i nosi , nekad kao breme, a nekad kao nagradu.

Taj kutak nazvaće “Teška mesta na mom srcu”

Samo , pitanje je  da li su visine cilj, ili duševni san, san iz koga se više ne budi !

Verovao je , samo nije bio siguran u šta

U lice beznadja , ili nenadanu katastrofu ?

Kao da je bilo više izbora ?!

Verujte vi sad meni na reč ,

On je morao da ode

Nije se ni spakovao…

Jer,ko još pakuje kofere snovima , uspomenama , ili nečemu što je od njih ostalo ?

Jedan zalutali ludak , pričao je dugo , kako ga je sreo  i čuo kako izgovara :

“Ne treba mi nista”…

“Onog bez čega ne mogu više nema .

Ono je tu !

Ona je tu ..

“Da, to je duboko u meni..

Ali ja sam već daleko …”

Nisam  ovo želeo , ne zamerite mi ,

Samo sam hteo da odem …

Jednom ja da budem taj koji odlazi…

Sada je i ludak pokunjio glavu , slopio oči , i ćuti.

Pošast je klonula.

Možda plače ?

Spava!

Ovo je noć kada  je sve počelo…

Ili…se završilo.

Čovek odlazi.

Nije se ni okrenuo za mestom nad kojim je nadvijeno njegovo ime.

Zamislite, koliko brzo  nestaje , kada  slike čitavog života prolaze pored njegovih očiju.

Proslo i buduće, odlazi bez pozdrava.

Slike , snovi , sada pomešani, ne daju mu šansu da razazna  i izdvoji trenutke sreće , koji su nizali uspomene sa posvetom života  i izdvoji ih od onih, koji ih komešaju , uzburkavaju i rasplamsavaju plamen nestajanja u nelogičnom trenutku.

Približavaju se  i upadaju mu u oči.

Pozornica…

Minijaturni činovnik, patuljak , pajac  udara svoj doboš apsurdnom brzinom,

Jedna zavesa…

Tamno crvena, bordo, avetinjskog izgleda …

Praznina…

Nasmejana pozorišna maska, ruž na ustima…

Tuzna maska…

Njegovo lice zatvorenih očiju…

Opet zavesa…

Čovek sa pola lica, koji bezuspešno pokušava da sastavi rasute fragmente čovečuljka sa stola

“Deo, fali mi deo….jedan deo..”

I odjednom..

Sve ove scene  premotavaju se unazad…

Čovek prelepog lica ispušta život iz ruku…

Tužna i nasmejana maska ,okrenute jedna prema drugoj..

Ispunjenost…

Tamno crvena zavesa se zatvara…

pa druga..

Treća..

Čovečuljak za pijaninom , svira klavirsku sonatu…

Rekao bih da je bio mol !

Pa zavesa…

slike idu sve brže..

Zavesa…

I odjednom tanka prava linija…

Tišina ,

I težak prizvuk pošasti

Mrak…

Čovek diše, ali ne svojim plućima !

Večni smiraj sopstvenog srca  vuče strašnu tišinu.

A mučna tišina je znak da treba  da prekineš sa borbom jer previše boli da bi nastavio !

On nije želeo da ode !

Ali mora !

“Tišinaaaaaaaaa..Psttttttttttttttttt…

Budite tihi , molimo vas , ne želimo da iko više nastrada.

Otvorite oči ali budite tihi i pazite šta želite …”

Nesreća.

Ne paničite , ništa posebno ali fatalne posledice.

Iza sebe je ostavio ženu i dete.

Stari sat koji je dobio na poklon od predaka ,sada prekriven prašinom i dimom,

I zgužvano parče pohabane hartije…

Eto to je ono što je ostalo.

To je njegov bedni  život!

Bedan je, jer odlazi.

A ispred…

Bleda senka smrskanog automobila,

na slikama gladnih reportera  dok publika pognutih glava žali,

ljudi u belom dižu ruke …

Daleko od već izgubljenog života.

Dim ili magla..

Sada više nije ni bitno..

Koma!