Blog

“Koliko si spreman da izgubiš”

Sećate li se izgubljenog čoveka sa početka priče?

Mnogi se verovatno pitaju kako je dospeo u crnu rupu života, slepu ulicu u kojoj nema nazad

Ubedio je sebe da je izgubio …

Mnogi se pitaju : “A šta to ”?

Stalno je ponavljao u sebi  : ‘Ja sam ono čega nema, ovo je najgori dan u mom zivotu’

-‘Posle jučerašnjeg ’ , dodala bi samo senka nekada tako čvrste i stabilne osobe, koja se trudila da ga izbegava, ali bi krišom bacila pogled , očekujući samo pogled, treptaj ili pokret koji se izdvajao iz monotonije koju su činile tišina I jad

U njenim očima nazirala se patnja.

Svi su u stalnoj potrazi za svojim herojem.

Ne zavaravajte se ,

Glavni junak  gubi u ovoj priči,draga publiko.

Zivot nije bajka

Nemojte se nadati…

Nemojte čak ni  zaplakati…

On je u životu ostao bez onoga što ga je ispunjavalo i davalo svemu smisao.

Bura koja je lagano odnosila deo po deo ličnosti, sada je već bila jaka…

Nezadrživa…

Ponavljao je sebi sve učestalije -“Ja sam ništa,nemam više ništa”

Ništa je poslednja stanica na putu do ludila

Nakon nje,dolaze samo tri tačke…

I nepovrat.

Talasi su bili sve jači…

Neki od nas od straha prave velike greške

I sve to zato što se boje da ne pogreše…

Ljudi nisu nejaki..

Samo se plaše…

Plaše se da ne ostave trag, koji će obeležiti  njihovu egzistenciju…

 

“Razum i strast kormilo su i

jedra tvoje duše, koja plovi morem.

Ako se jedno slomi, možeš

samo plutati ili stajati na pučini.

Sam razum, sila je koja zarobljava.

A neusmerena strast

plamen je koji će sam sebe uništiti.”

                                                             K.G

 

…i zatvorio je knjigu…

Kako li mu je samo dospela u ruke?

Čemu beskraj reči,ako bar posle jedne ne dolazi tačka..

Jedna…

Neki kazu, da ukoliko postoji tuga, najtužnija stvar  koju čovek moze osetiti je ono što je mogao biti.

Patnja za prošlošću je apsurd.

Da je nešto od toga vredelo, bila bi to sadašnjost..

a ne puki trag u vremenu…

Nešto sto bi te ispunjavalo svaki dan, I davalo ti podstrek za dalje…

Vreme ne briše ono što se desilo…

To je tu, samo je pitanje koliko smo spremni da se suočimo sa tim !

Nadjemo nešto bolje,

ili bar način  da nešto bolje nadje nas….

Nešto ga je pomelo….

“-Nastavi disati”…”

Ima toliko stvari koje ne smem da ostavim iza sebe, da ih se odreknem”..

“Nisu bitne stvari koje neću moći  da imam, već one zbog kojih sam bio ono što jesam ”

“Ja sam to još uvek” !

Iznenadjenja su divna stvar…

Ali nema veće ispunjenosti od one, kada shvatiš da si sam učinio nešto, I to te je promenilo…

Iznanadio je sebe…

nakon toga osetio je kako bura jenjava…

Kao veličina trijumfa nametnuo se moment jasnoće..

Zapamtite ovaj dan- ovo je početak beskrajnog, šaputala je magla koja se spustila sa ciljem da zbuni vreme, vreme koje je sada bilo iza njega…

Vreme je to draga publiko, koje treba ostaviti iza sebe…

Ovde vidite pobednika…

“Stegni mi čvrsto ruku da je osetim uvek pored sebe, jer zbog tebe sam tu gde jesam”- ovo su postale reči koje je u sebi stalno ponavljao…

Ja?

Ja više ne postoji…

Čuje se samo “mi”…