Blog

“Neotvoreno pismo svetu”

B

io jednom jedan slikar.
On nije bio pravi slikar .
Možda čak nije ni bio !
Jer kažu, kad je otišao, svi su se ponašali ravnodušno kao da nije ni postojao
U njegovom ateljeu nije postojalo ništa, što bi moglo da izazove Nešto , da se eventualno pojavi
I pokušao je da stvori ,
Neispričanu dramu da nametne gomili naivnih pajaca koji se grohotom smeju u uglu, da oživi kabare iza crvenih zavesa ateljea sa pevačicom u naboranoj balskoj haljini, iznuđenog izveštačenog osmeha preko celog lica…
Ili pak onog što se na mestu lica nalazilo…
Ispod crnog šešira, nalazila se samo praznina- mogao sam gledati kroz nju
Život je tu tekao sasvim uobičajeno, ali , niko nije bio živ…
I pokušao je da slika reč po reč, obrise svoje čežnje, odraz srca, kojem je tuga zadala udarac, pre nego što je dosegnulo sreću
Mada, pričaju ljudi da je on bio srećan
“Biću srećan , onda kad se pogase svetla, a ja budem nastavio da slikam ”
… I čovek osta skrhan činjenicom da njegova slika ni u tami nije nosila ni sreću, ni bol…
Marionete u ateljeu ostadoše nepomične…
Podignutih udova, nelogičnim trenutkom zaustavljene u vremenu I prostoru.
Od šake nadanja ostala je
samo poluprazna ploča ,
voštani osmeh pajaca sa šminkom, jedina kriva linija koja je bila na pravom mestu,
napola izgorela cigareta, koju nikad niko nije upalio
i parče papira požutelo po ivicama, sa imenom jedne žene…
Sad ga se ne mogu ni setiti…

Mislim da je počinjalo ovako :