Blog

“Sećanja onih koji odlaze”

B

io je to dan kada je tudj i nenadan svet uzeo sve ono što smo trenucima sticali i gradili.
Jedan ostar zvuk,
Raspršilo se sve…
Naš svet je trebao da postane nesto drugo
Samo da ostane.
Da odrastemo…Ili da ostanemo deca..
Pronadjemo…ili bar potražimo
Samo ne da izgubimo.
Kažu da vreme odnosi sve . Rane se leče a ljudi polako oporavljaju.
O vremenu znam jedno -ne postoji ono kada se ne otvore neke druge rane.
Možda smo preživeli.
Ostaje jedna činjenica-niko od nas više neće biti kao pre…
Nosićemo ovo sa sobom do kraja života… Samo je pitanje koliko dugo.
Ima li kraja pošasti?
Da li smo mi ti koji je nesvesno prizivamo , ili sa njom uvek živimo , pa jednom , uvek ispliva na videlo?
Ima li ovo zlo ime ?
Da znamo kako da ga teramo od sebe .
Šta se desava sa ljudima?
Da odlazimo svesno u nepoznate bitke , ostavljajući drage da u neizvesnosti očekuju naš povratak..
Ovako izgleda moćno biće zvano čovek :

ljutnja,
bes,
strepnja,
praznina,
depresija,
ludilo
i tanka linija.
Opet praznina.
I sada ništa više nije isto:
Ljudi će biti obazriviji,
Duše će se preispitivati ,
A banke imati bolja obezbedjenja..
Mislim da je jedino čega više neće biti , ono MI.
Plamen razbuktalog doma koji odnosi sve pred sobom je odsjaj čovekove vecnosti
Beskraja , ponosa i neunistivosti.
Plod ljubavi, nade i mira , i nikad neće biti ugašen. Nadjačaće sumrake naših sudbina ,
I stati na put ovoj tami i beznadju u kome se nalazimo.
Istinska staza do slobode , otrežnjenja nade i raja .
Okrenuli smo ledja i ostavili sve za sobom , jer smo čuli glas andjela.
Prihvatili njegovu ruku , u nadi da su putevi raja okićeni cvećem koje je lepše nego ono što smo usadili rodjenjem.
Nema otrova, jarke boje i privlačnosti .
Samo nevinost i netaknutost .
Možda nećemo ostati još jedan dan , koji svi toliko priželjkujete
Mozda i hoćemo .
Ostali su za nama nedovršeni ideali , poslovi i nedovoljno odsanjani snovi .
A opet nam je lepo.
Vi što ostajete , nemojte da krenete za nama .
Jer vatra ne prašta.
Nemojte goreti plamenom tuge ,
Nego željom za sutra.
Ispunjavajte svoja srca mirom i ljubavlju.
Nama je ovo bilo zapisano.
Sad nas želi neko drugi , više od vas.
Nemojte ovo da prihvatite kao zamerku , već kao sudbinu .
Ispisujte stranice svojih zgužvanih hartija ,
Jer to možete samo vi .
I neka plamen odnese, bujica potopi , a stihija oduva , nešto će morati da ostane .
Vi- ili reč.
Nevidljivost.Besmrtnost.
Probajte da gledate kad se svetla ugase ,
Da oslušnete mir ,
Dotaknete andjela.
Sutra ce možda osvanuti bez nas .
Hoce li naći i ugledati ono što mi nismo mogli , i velikodušno nam vratiti ?
Hoće li biti ugušeno jecajima za onima koji odlaze ?
Kada jutro svane tužno bez nas , otvorite oči ,
Ali obrišite suze .
Andjeli su nam pružili ruku , kad vi niste mogli.
Šta bih dao da oživim juče ,samo na kratko?
Da vas pozdravim …
Pošaljem poljubac..
Pa se opet ovde vratim .

Sigurni i pomilovani , srešćemo se vec negde .
Shvatih onda da ovo ne može da se desi .
Praznina i sećanja da popune mesto ostalo za nama .
Neka danas traje zauvek .
Ja neću gledati u prošlost.
Ni ispred sebe.
Neću pogledati duboko u sebe.
Niti u vas …
Po zakonima zemaljskog poretka godina ima 365 dana .
Dan 24 casa .Sat 60 min …
A minut 60 sekundi.
Tako su nas učili oni koji su u to vreme znali više od nas .
Nakon ovoga , vreme je promenilo svoje domene .
Sekunda , to je ono slično trenutku što nas je delilo i rastavljalo od vas .
Sati , to su jecaji svih vas jer smo daleko,
Dani, neka broje strasti koje nismo uspeli da ispoljimo ,
A godine , živote koje je odneo onaj sićušni i bedni trenutak.
Vreme ce ostati večno.
A vi samo zapamtite …
Još uvek smete da plačete. Ali morate da se smejete !
činite to !
Sećajuci se svih nas .