Blog

“Tako mi fališ “

Čudan odraz  nose uspomene !

Kao da osetiš nostalgiju za mestom koje ne postoji

I nikad nije postojalo…

Toliko svako od nas može u sebi da prepozna…

‘’Nedostaje mi !”

-Šta?

“ Duga crna kosa,prelepo čelo,nežne ruke,dodir,miris,

tišina sa tobom,

blizina ,

oslonac ,

granica ,

početak ,

kraj ,

jedna noć samoće, I praznine

da spustim svoje želje na tvoje usne I ne dam da trenutak sruši iluzije

Nedostaje mi …

Ne nedostaje mi…

Tako bih neke stvari lako odbacio,ali

bojim se da će ih neko uzeti…

Izgubiš ono što si imao,

izgovoriš neizrecivo

počneš da veruješ

I jedino što tvoje oči vide bude

krah  nadanja,

planova

I maštanja

Čovek koji se suviše veže,počinje da gubi ono za šta je vezan…

Ako se pak I trgneš,pogledaj oko sebe…

Da li je u tvojim očima odraz onoga što jeste,ili što želis da bude?

Kako je čovek nemoćno biće-jer iako ima svu moć ovog sveta,nije uspeo da zadrži uspomenu o trenutku koji je mogao da traje večno

Mogu da vidim ono što drugi ne !

Ali želeo bih da opipam rukama ono što mogu da dozovem samo jednom rečju.

Samo,

I kad iskoračim iz tog sveta, zašto se javi opet ona bol,kao da prolazim sve opet….I tako svaki put..

Iza mene sve više I više ostaju otisci u snegu,pa onda u prašini…

Okrenuvši se na tren,video sam da se donekle naziru samo oni poslednji, oni dalji su sve bledji I bledji,da bi na kraju kompletno nestali…Kristalno se vide samo poslednji…

I upravo ti poslednji su moj ceo svet,nada u život I moć sećanja I trenutaka

I neka plima odnese jedan,a sunce otopi drugi,ali zaborav neće

I onda nestanu i otisci, i nađemo se negde gde nismo nameravali ili želeli, bez tragova da nam kažu kako smo tu dospeli, ili da ukažu na pravac kojim treba nastaviti.

Ja koračam,sigurno…

Zastanem,I otisak posta dublji !